„        Прелепо јутро се надвило над нашим градићем и нежно пробудило моје заспале нервне ћелије. И док покушавам уморне очи да освежим ледемим млазовима воде, у мени игра магија потиснутих снова. За пар сати имам важан састанак, после кога ћу постати руководећи у Руској фирми, али ме тишти нека хладна нелагодност... Тиште ме сећања. Отишао сам до дрвеног сточића и из фиоке извадио списе. Ти списи су ми будили давно закопани бол. Али морао сам да отворим ране, морао сам да се присетим свега...“

 

       Средња школа. Период доказивања, експериментисања, одрастања и сазревања. Људи са сличним проблемима, потребама и осећањима. Проблемима са вршњацима и оценама, потребом за власти и љубави и још увек не изграћеним осећањима. Пошто све школе личе једна на другу, ни моја школа се није много разликовала од других, па ни ја од осталих ученика.

„Опет звони тај проклети сат! Ма пусти ме још мало да спавам. Не могу да устајем тако рано! Ах, седам је сати. Нећу стићи на аутобус.“ Хитро сам устао, на брзину се обукао и опрао зубе. С` муком сам нашао ранац у лому који сам синић оставаио и не гледајући распоред убацио две, три књиге у ранац. Истрчао сам напоље и једва стигао на аутобс. На неудобном седишту и у аутобусу који као да је преживео рат, са хигијеном од које би се и смрт уплашила, некако смо се догегали до школе. Већ ме је ухватио сан када ме је повукао другар. Уастадох и кренух према школи. Из полу сна ме трже школско звоно. „ Први час физика... Одлично данас учимо о расподели слободних електрона по енергијама у металу. Квантна теорија... “  Хехе ко још воли физику али можда би мени та знања некада затребају... Коначно и велики одмор. Излазим на ваздух и упућујем се на „зборно место“. Школска башта, прелепо украшена, пирамидалним тујама златано жуте боје, висине неких четири пет метара смештених у групацијама. Између њих је постојала изрезбарена клупица од чамовог дрвета пресвученеа лазурним премазом. Многе генерације су на њој оставиле своје трагове. Дошао је ред и на нас. За нас петнаестак из одељења то је било најбоље скровиште од нервозних погледа дежурног професора. Друштво које је чинило тај мали гето било је компактно али бих ипак издвоио Болета и Толета. Моја два најбоља другара. Боле буцмаст правилних црта лица, доња вилица му је била израженија од горње, смеђих детињастих очију, увек обучен по последњој моди. Врло учен, образован и врло интелигентнан, обавештен и вољан да упознаје нове људе. Оптимиста у сваком погледу, имао је у себи нечег детињастог. Његова нарав је била мирна и страшно га је био тешко изнервирати, али када би га неко изнервирао тај се не би добро провео. Красио га је посебан смисао за хумор. Трудио се да буде моралан и чист, мада је често себи дозвољавао ситне испаде. У разговору није волео да буде директан. Највише је уживао да зајебава Толета. Са друге стране Толе је имао чврст и отворен поглед, мали нос и правилне црте лица. Био самовољни екцентриста спреман у сваком тренутку да се супростави ауторитетима. Био је неповерљив, напрасите нарави и лако би се наљутио. Није причао о себи, већ би највише причао о не битним темама. Волео да уђе у жестоку расправу ако мисли да је у праву, али ако осети да није, тешко је осустајао од својих убеђења. Скоро увек је контрирао, а некако се највише расправљао са Болетом. Многи су мислили да је приглуп, не зато што је тако био рођен, већ зато што се излетао са непромишљеним изјавама. Ало оно што нико није видео је то да је врло интелигентна особа јаке воље и чудне нарави, која често воли да се татрално и самовољно изолује. Али увек спреман да помогне. Оно што деуги нису знали да је испод његових груди је куцало, својим најбољим другарима, храбро и одано срце.

• Боле, како ти прође синоћ?

• Добро брате, видели смо се, мало се испричали, па сам је отпратио је кући. – рече Боле.

• Како отпратио, ја би то очас завршио! – убацио се Толе.

• Зваћеш је опет?

• Него шта! Треба да је позовеш, па ми смо бре мушкарци или се не декларишемо тако!? – снажно је гетикулирао рукама.

• Неки јесмо а неки и нисте. – добацио му је Боле.

• Хахаахахахахаххахахах. - насмејали смо се у глас.

• А шта се смејете? Па ја причам истину!

• А како је било за Милену? – добаци Боле.

• За Милену...? А за Милену, ма путси глупачу!

• Не постоји, неосвојива тврђава, постоје лоши освајачи.

• Шта?! Ма нећу да причам са вама, ви сте скроз неозбиљни!

• Хахаахахахах. – прснули смо у смех.

        Толе је отишао љутит. После звона би се брзо враћали у клупе и припремали за следећи час. Свако од нас је  волео по неког професора или по неки предмет а мене је привлачила књижевност. Привлачили су ме руски класици: Толстој, Гогољ, Достојевски, Тургењев, затим  писци научне фантастике: Жил Верн, Артур Кларк, Елисон. Можда је и одатле потекла моја опсесија машинама. То ти је као нека судбина чим нешто волиш то ти се полако отвара. Али нисам од оних који верују у судбину већ у свој рад јер стари људи кажу да : Будала верује у срећу а паметан у свој рад. Професор спрског језика је приметио да имам инзваредан дар за писање па ми је на сваке две недеље давао списак књига како би уподапунио своју списалачку креативност. Школска библиотека није била богата садржајем савремених писаца па сам зато посећивао градску. Ту сам и приметио једну девојку која ме је засенила својом лепотом. Остао сам без даха, срце је узтрептало а усне се сушиле. На моменат сам осато поражен. „Хе, тако значи изгледа љубав“ помислих. Када сам се мало прибрао закључио сам да је знам од некуда. После мало преметања по не тако свежим сећањима, присетио сам се да је она једна од девојака из друштва чувених R-теца. Њих је чинила само одабрана екипа. Возилили су Јамахе R1. Ми смо им се дивили а уједно их се и плашили. И стално нас је копкало како та екипа изгледа када остану насамо. После две недеље опет сам отишао за нову туру књига. Библиотекарка ми је рекла где да их потражим и бацио сам се на прекопавање полица. У једном тренутку сам запазио ону исту девојку коју сам срео пре две недеље. Овога пута ме је она запазила и благо ми се нашмешила. Била је на пар корака од мене, сама. Нешто ме лецну. Загледао сам је мало боље: безосећајне, одважне црте лица, поносна држања, са израженом доњом вилицом и јагодицама, зеленим мачијим очима, сочним и пуним уснама једна од оних девојака у коју су многи заљубљени. Али, оне их гледају само као другаре. Сакупио сам своје књиге и однео библиотекарки. Као да сам желео да побегнем из непријатне ситуације. Она је донела своје књиге и предала их другој радници. Опет ме је погледала и насмешила ми се. Срце је хтело да искочи из груди а и паника је почела  да ме ради. Хтео сам да је упознам али нисам могао да скупим храбрости да јој приђем. Размишљао сам шта да јој кажем... Ништа ми није падало на ум. По глави су ми се мувала питања и одговори. '' Шта да јој кажем? Рећи ћу јој да је лепа... Ма не, она је то сигурно чула хиљаду пута...  Хм... А да јој кажем да има лепе очи? Ма то она зна и сама.. Јаој! Шта да радим? Кога да питам за савет?! Сетио сам се! Рећи ћу јој... Она одлази?! Не, не, не шта да радим? Не смем опет да одустанем! ''. Потрчао сам ка њој као ''мува без главе''. Поставио сам сасвим једноснавно питање:

• Е, Ћао. Можемо ли да се упознамо?

• Па... наравно.  - широко се осмехнула.

• Ја сам Петар.

• Драго ми је, Анастасија.

• Имаш лепо име.

• Хвала

• Е, морам нешто да ти признам. Једва сам се решио да ти приђем. Чекао сам погодан тренутак и чим си се удаљила, ево ме.

• Ух, ала си ти директан. – деловала је изненађено.

„ Ух да је можда нисам наљутио“ – помислих – „ Само опуштено“.

• Хахаха као што је рекао Донатело из нинџа корњача: Свет не би био занимљив када би сви били исти. – широко се осмехнух.

• Хахахаха, а ти гледаш и цртаће? – рекла је мало опуштеније.

• Наравно, знаш да је и Господ рекао: Будите као деца јер њихово је царство небеско. – покушах да је још придобијем.

• А ти си то буквално схватио? –  подругљиво се осмехну.

• Наравно, него да ли журиш? Да те можда не задржавам?  - пређох на ствар.

• Па... задржаваш ме али можеш са мном до аута, чека ме мајка.

• Наравно. Читаш Достојевског?

• Да он ми је омиљени писац.

• Мени је најдражи његов роман Коцкар.

• О па лепо то је једно од његових најбољих дела. Шта још читаш?

• Волим свашта да читам, не бирам много, али ми је један од омиљенх жанрова научна фантастика, Жил Верн ме одушевљава својом савршеном нарацијом и невероватноим смислом за аутентично приказивање необичних места и пројеката које је изнедрила његова невероватна машта...

• Импресионирана сам... Вероватно и пишеш?

• Тако некако. Пошто и ти волиш да читаш можда би могла да ми даш број, па ако будеш некада расположна, позвао бих те чисто да разменимо мишљења?

• Хм, па не знам баш. Имам лоше искуство са давањем бројева.   Ниси ти ваљда неки психопата па да ме зовеш и шаљеш ми поруке на сваки минут?

• Зар ти ја личим на таквог?

• Не знам шта да мислим?

• Ако мислиш да сам такав зато што сам био директан, оствљам те.

• Па нисам баш тако мислила.

• Значи, даћеш ми број?

• Можда следећи пут када се будемо видели.

• Ух, ко зна када ће то да буде и где ћу ја бити. Како да знам када ћеш доћи, не знам да можда јавиш неком па он мени да каже или...

• Компликовано... Нема везе, ризиковаћу, пиши број... Надам се да нећу зажалити због овога?

• Добро, ево да би ти доказао да нисам психопата назваћу те за недељу дана. Ћао.

     Након недељу дана разменили смо пар порука, а онда се чули. Почели смо да се виђамо и зближавамо а ја, да се заљубљујем. Наши разговори су понекада били дуги и занимљиви али их је она често прекидала јер ју је неко константно звао. Једном приликом смо се дотакли R-теца.

• Достојевски је писао, мало ћу да парафразирим, да је „ Форма заводника лапо обликована, тако да он има манире, држање, изразе, па чак и мисли најлепшег облика, али да су такви људи кукавице и непоштени“? Да ли је то истина?

• Од куд ти то паде на памет? – питала ме је не сакривши чуђење.

• Посматрао сам Колета, момка који предводи R-теце, па чисто питам да ли је то важи и за њега? – питах као не заинтересовано. 

• А зашто те то интересује?

• Да ли знаш шта је сан мојих другара из Гимназије? – упитао сам је.

• Како би ја то могла знати? Људи у тим годинама сањају разне снове, али свако од њих сања неку светлу будућност или да ће бити некаква господа.

• Па зар није тако? Школовање ти пружа шансу да промениш друштвени сталеж.

• Па зашто ме питаш кад знаш одговор? – љутнула се.

• Момци из наше школе би волели да буду попут Колета. – рекох значајно.

• Хмхм – насмешила се враголасто – не кривим их. – застаде -Коле, хм он је прави претставник мушке врсте... Снажне грађе, изражене јагодице, енергичан говор, увек са укусом и по последњој моди одевен. –причала је са заносом.

• Хм...

• А његове очи! Његове очи су биле чисте и плаве као небо, а осмех загонетан. – направила је паузу - Светла пут му је одавала свежину, красила су га снажна и заносна леђа и мирис који те просто мами да га загризеш... – застаде, приметила је да се сувише занела.

• Хм...

• Он је прави Алфа мужјак. – поцрвене.

• Између осталог. Сви желе да буду део R-теца. – рекох по мало љутито.

• Ма немој? – приметила је краичком ока моју не скривену љубомоу.

• Зашо мислиш да те лажем. – рекох сад са благим осмехом.

• Не мислим, само питам. Па, ако хоћемо да будемо реални у целом граду нема боље екипе.

• Може се рећи. Имате углед, новац и добре моторе а друштво чине само најбољи појединци.

• Па ето видиш да знаш. Зашто ме онда испитује? –љутну се.

• Не испитујем те, само сам хтео да добијем потврду за своју тврдњу. Знаш данас људи лако могу да погреше у процени људи, зато је боље питати него гајити предрасуде. Слажеш се? – развукао сам усне у благи осмех.

• Хм... уреду. – смирила се.

• Вероватно постоје нека одређена правила по којима неко може да ступи у ваше друштво?

• Да нећеш можда да нам се прикључиш? – рекла је подругљиво подигвши обрву.

• Ето, питам ако би неко хтео да се прикључи, не морам то да будем баш ја, може било ко.

• Хахахах па зар мислиш да би ми у друштву примили некога као што си ти?

    „Хм, ради ми то из ината! Арогантна и уображена кучка!“ –помислих – „Мамина маза, она мисли да се свет око ње врти, само зато што је лепа?! Па ако су сви у њиховом друштву овакви... ма то су све глумци!“.

•  А зашто бих ја желео да будем у вашем друштву ако вам не припадам? Зар је грех питати о таквим стварима? Немам намеру никога да испровоцирам или увредим. Једноставно, свим је занимљиво оно што је недостижно или неухватљиво. – спустих мало глас и лагано јој се приближих.

• Е па када бих ти рекла не би било недостижно. – сада се и она насмешила.

• Ех бацаш ме сада на муке, па добро ако ти мислиш да не треба да ми причаш, па бре и не мораш. – рекох, као не заинтересовано.

• Имамо харизму. – рече као из топа.

• Харизму? Само? – рекох са висине.

• Па.... добро и још по нешто. – осетила се пораженом.

Погледах је упитно.

• Па добро, знаш и сам да људи воле оне људе који се не придржавају правила. Оне који спремни да ураде оне ствари које не могу остали да раде, а они који могу имају моћ а моћ је оно за чиме сви жудимо. Да није тако ни ви не би жудели да уђете  ту екипу. Задовољан?

• Задовољан...

• Е баш ми је драго, него сада морам да идем тамо су ми другарице. Чућемо се. – пољубила ме је у образ.

• Важи се, чујемо се.

       R-теци. Једна од најбољих и најпознатијих екипа међу средњошколцима. Екипа која је за крако време покупила симпатије свих. И момака и девојка. Па чак и неких професора. Били су старији годину дана од моје генерације и најстарији у школи. Како је то диван осећај, млађи те поштују, желе да уђу у екипу, девојке из млађих година се интересују за сарије момке, професори вас поштују и имају разумевања за вас, поштајеш пунолетан и најважније од свега добијаш возачку дозволу. Али то пунолетство носи и друге обавезе, постајеш одговоран за своје поступке, не знаш шта ћеш да упишеш даље, или можда немаш средстава да се упишеш на факс који волиш, мораш да наосиш личну свда за собом итд. Али, то један од најбољих периода у човековом животу. Ееее, ја имам да гурем још целу годину до тада. R-теци су, и поред свега тога имали и углед који су заслужили. Па да помено и нека имена из њихове екипе: Коле, Лакер и Чари (близанци), Пироман, Данча, Брзи, Шваба, Пироћанац и Зуба. (Неки од њих ће битно утицати на догађаје који ће касније уследити.) Али мушка екипа не иде без женске: Ђина,  Весна,  Соња - Шајцарка,  Дана – Босанка, Локница Мира и наравно Анастасија. Наравно оне су се сјајно уклопиле у ову екипу „опасних“ момака. Анастасија је почела чешће да прича о њима па сам тако и сазнао многе ствари које о њима нисам знао, али нисам расположан да о томе пишем. Једно вече ме је звала Анастасија. Грцала је у сузама, једино што сам разумео било је да жели да ме види. Нашли смо се на једној  дрвеној клупици у парку и када се прибрала почела је да ми се јада.

• Не мили ми се да идем кући. Једноставно је не издрживо!

• Хеј, хеј смири се немој да плачеш. Хајде све ће проћи...

• Шта ће проћи!!! У мојој породици је пакао... – зацени се - а и кажеш да ће проћи! Ништа неће проћи! – није могла да се исконтролише.

• Полако... смири се па ми полако испричај, па ако поделиш са мном можда те неће проћи али ће мање болети.

• Болети, па ти не знаш о чему причам! – рече гласно.

• Испричај ми па ћу знати.

• Мој отац је скот!!! Он не заслужује моју мајку... Он... он... не желим да чујем за њега! – настави још јаче да плаче.

• Зашто? Шта је било? – рекох зачуђено.

• Он..Он.. Он бије моју мајку... Он је мрзи и почео је да се опија... Стално јој прети и малтретира је! И мене малтретира... Ја,ја...

• Хм...

       Загрлио сам је. Нисам знао шта да јој кажем. И, мени је било тешко. Када се мало примирила наставили смо разговор.

• Ти не знаш колико је страшно када немаш жељу да одеш својој кући. Тешко је када не можеш да се ослониш на своје најближе и када су они за тебе странци. Дом треба да нам буде најбоље уточиште од свих проблема... –поново су јој очи засузиле.

• Шта да радимо, ми не можемо да бирамо родитеље. Страшно је то што се људи баве собом а не својом децом...

• Не знам зашто мрзи моју мајку? Зашто јој то ради? Она је једна добродушна жена коју он злоупотребљава. Увек се труди да му удовољи и слуша али њему се то не свиђа! Скот!

• Требало би то да се пријави полицији! – рекох решен да то урадим.

• Немој, запретио јој је да ће је убити! – рекла је то толико озбиљно да ме нешто лецну. -  Мој живот је као хоро филм који није мога ни Хичкок да режира. – зајеца.

      Отац јој је био трговачки путник а мајка је радила на шалтеру, деловали су ми као складна породица.

• Као у филму Сумње где Кери Грант глуми благог мрачног, нежног и тмурног.

• Да, имам осећај када га гледам, да ни он сам не зна да ли је воли или је мрзи, да ли је страстан или хладан, да ли је штити или жели да је убије...

•  Мени то делује као човек који страхује да ће изгубити контролу над женом а онда и њену љубав. Али не зна да је љубоморан мушкарац слаб и да на тај начин губи њену љубав и љубав својих ближњих. Такви људи желе да имају право на поседовање тела и душе свога партнера. Жену треба волети и пазити, она је једно нежно и скоро савршено биће, жељно љубави и нежности...

• Да ли би ти мене ударио? – питала ме је и су више озбиљно, поглрдавши ме право у очи.

• Наравно да не, ја то никда не би урадио. Ја би тебе мазио и пазио. –  осмехнух се.

• Како си ти осећајан и диван...

      Осетио сам потребу да је пољубим. Моје усне су додирнуле њене. Сочне усне топиле су се под мојим. Љубио сам је страсно и био убеђен да је овај пољубац трајао читаву вечност. Прекино нас је телефон. Јавила се. Рекла ми је да је позвала мајка и да мора да иде кући. Колико сам разумео ситуација се смирила а отац је заспао. Сутра ће опет све бити као пре, до следеће пијанке. Сутра дан сам је позвао, срећан што ћу поново чути њен глас... Али није ми се јавила. Покајао сам се. Импулсивно сам реаговао и сада је било сувише касно да се грешка исправи. Али ипак сам се понадао да ће одговор бити потврдан. Срце ми се стегло. Чинило ми се да ме намерно мучи. Позвао сам је након два сата и тада се није јављала. Помислио сам да је зато крив њен отац. У то тренутку сам га мрзео. „Ух пијана будала! Сигурно јој не даје да се јавља на телефон. После неког времена назвала ме је. Отрачах до телефона.

• Еј ћао, љубави шта радиш? – рекох узбуђен и задихан.

• Морам нешто да ти кажем? – звучала је забринуто.

• Шта? Кажи! – нисам могао да сакријем узбуђење – Да те није повредио твој отац? Гад један, ја ћу да...

• Није, нешто друго морам да ти кажем. – глас јој је био званичан.

• Шта...? – нешто ме лецну у грудима и једва изустих.

• У вези оног синоћ... – направила је дужу пузу - ја у теби гледам само доброг друга. – глас јој мало задрхта.

• Али ја... Стани размисли. – рекох скоро преклињући.

• Нема шта да размишљам! – рече жустро.

• Значи тако, мала искористиш па идеш даље. – рекох заеједљиво.

• Мисли шта хоћеш! – наставила је истим тоном.

• Хм... Значи, само пријатељи? – рекох мирнијим тоном.

• Да само пријатељи, и буди срећан ако ти и то дозволим!

• Значи волиш лоше моке? Јел тако? – зарежах.

• Ти си умноболни скот и гад. И макни се од мене, да ми се више ниси јавио! – спустила је слушалицу.

• Ето сада ја испадох гад! А он а није, мисли да може тако лако да се игра са туђим емоцијама?! – киптао сам у себи.

       Бацио сам телефон. Чуо се удар пластике о зид. Пронашао сам батерију и апарат и поново их споио. Поново сам је позвао. Овога пута није одговарала. Био сам упоран, али ништа. После пар сати сам је поново позвао. И даље се није јављала. Био сам очајан. Нисам знао шта да радим. „Девојака мога живота, јаој те бајке су ме отровале! И бајке и амерички тинејџерски филмови! Али можда су они истинити, отићићу до ње, она ће ме разумети. Отпеваћу јој серенаду и све ће бити уреду! Ма можда је неко други у питању? Можда је тај неко... притиска? Ааа, опасна је та екипа R – теаца! Можда је неко из те екипе? Коле! Знао сам! Чим она, онако прича о њему ту има нечега! Ма идем до ње, мораће да ми објасни своје понашање!“. Излтео сам као попарен из куће. Решио сам да одем до ње и нико није могао да ме заустави. Убрзао сам корак. Ништа нисам видео око себе. У глави ми је тутњало, силином којом воз тутњи кад пролази кроз тунел. Моја лобања је одбијала сигнале које је моја нервозна мождана маса покушавала да пошаље ка зачараној лепотици. У једном тренутку чуо сам шкрипу гума и нечији глас. Од једном све нестаде као руком однешено. Неко ме позва. Испрва нисам могао да погодим које, а онда сам препознао Чарија.

• Здараво брате. Како си? – обратио ми се пријатељским тоном.

• Ево брате, нешто јурим. – остао сам у чуду.

• Ево брате ако могу нешто да ти помогнем, реци ми шта те мучи? – није мењао тон, чак ми је уливао неко поверење.

• Ништа брате, ништа битно. Журим. – покушао сам да га се отарасим.

• Полако. – ухватио ме је за руку – има времене где журиш. Стани да попричамо. – стисак му је био јак и груб.

• Стварно не могу...

• Стани! – сада је стиснуо још снажније.

• Полако брате. Зашто такав тон, па нисам се на тебе камењем бацао?

• Смараш Анастасију?!

• Не брат. Лоше си разумео. – покушах да се оправдам.

• Малопре ми се жалила да си је спопадао и на силу пољубио!

• Нисам брате. Она је мене...

      Уследио је снажан ударац у браду. Осетио сам како губим тло под ногама, а онда и асфалт, хладан асфалт. Чуо се туп ударац а вилица је почела да бриди од болова. Затим су ударци са свих страна почели да севају. Бубрези, раме, колено... Нисам стизао да се одбраним. Одједном су престали и нападач је побегао. Лежао сам неко време а онда се  тешком муком придигао. Све ме је болео, оштра бол је севала мојим телом, од скочих зглобова преко колена до раменог појаса. Стискао сам зубе да не почнем да јаучем. Одвукао сам се кући. Лагано сам отшкринуо врата, а онда погледао са обе стране да случајно неко не наиђе. Пошто је „ваздух“ био чист искористио сам последњу снагу да шмугнем до врата од собе. Врата су шкрипнула а низ моја леђа прође хладна нит...

 „ Добро је“ – одахнух - „ Сам сам у кући“ Сручио сам се у кревет. Глава ме је болела  мисли су конфузно рибале и последње атоме свести. Бесно сам гризао усне и проклињао себе. Стискао сам песнице и размишљао о освети. Сладак укус освете мирисао је у ваздуху. Покушао сам да устанем, али ме бол сломи и клонух. Нисам се најбоље осећао. Погледах се у огледало. Одједном ме обузе осећање страха и самосажаљења. Срам је газио сваки атом беса који се беше мало пре појавио. Обузе ме мржња али не према њему него према себи. Мрзео сам себе што му се нисам супроставиои што ће сутра по школи да пукне брука. Али највише од свега ме погоди чињеница да ћу у Анастасијиним очима да испаднем слабић: ''Какав сам ја то мекушац! Ма шта ће он да тражи са оваквим слабићем? Добио сам батине а прстом нисам мрдну! Срамтота! Разбио ме је као звечку! Ко ....'' распалио сам песницом по поређаним књигама. Опет ме обли бес а онда и хладан зној. Ломио сам се око одлуке. Или ћу ићи дање или ћу пасти, трећег није било. Чари је у инзваредној кондицији тако да му се не могу осветити макар не поштеном борбом. Полако су почеле да се отварају и друге солуције. Машта је чинила своје. „ Могао бих да га мало боцнем ножем па да га остаим да мало икрвари, па да види како је мени! Ма шта! Мало боцнкања није на одмет!Хехехе.... Али не!... Завршио бих у затвору чим би се окренуо. Гади ми се сама помисао на затвор! Али имам идеју...“ више од свега сам хтео да повратим понос па сам помислио да прибегнем једном лукавтву. Спремала се журка код Колета а екипа то није пропуштала. „Чари ће доћи мотором а онда ћу му мало дотерати кочнице...“ слатко се насмејах себи у брк. Али и сама помисао на тако нешто ошину ме као бичем. Мисао нашег славног писца Дучића: Лукавство је одраз слабости и страха! Јер човек мрзи другога човека само ако га се боји а мржња расте како расте и страх из кога је поникла. – врати ме у стварност. Нешто ме лецну. У тренутку сам био спреман да идем до краја али ме ово поколеба. Чврсто сам одлучио: Или ћу се борити фер и коректно или се нећу ни борити. Али како да му се супротставим? Моје ме књиге неће научити како да се одбраним, а ни Достојевски ни Жил Верн. Међутим књиге ми дају менталну снагу и искуства људи који се нађу у оваквим ситуацијама. Оно што сам схватио је да морам бити опрезан са девојкама. Оне, свесно или несвесно, праве проблеме и себи и другима. Обећао сам себи да оваква понижења нећу дозволити и да ћу од сада радити и на физичкој снази. Желео сам да се упишем на неки борилачки спорт. Међу обореним књигама сам нашао и приручник Реални ајкидо. На првој страни је писало: Издвоио је неколико стотина техника модификовао елементе уносећи своје знање, повећао применљивост и ефикасност техника и створио реални ајкидо. Комбиновањем овихборбених техника, према захтевима конкретне ситуације, уз добро кретање постиже се максимална ефикасност. „ То је оно што ми треба ах“ – и даље ме је тело болело. - „ Само да се опоравим, хехе Чари, видећемо ко ће задњи да се смеје“ – на лицу ми заигра злобан смешак. Тај дан нисам излазио из собе и на мајчина упорна дозивања одговарао сам да нисам гладан. Ноћ и сан имају благотворан утицај на организам ако је ум чист. Тада мисли лутају до нама непознатих али допадљивих светова и у нама буде неки мир који окрепљује тело и оснажује дух. Кажу да људи који мирно спавају су лепи, весели и драви а они који су лоше спавали изгледају уморно, нездраво, непривлачно и безвољно. Управо такви су били и моји снови. Невероватна је та ментална снага. Е замислите сада какви су били моји снови после оваквог дана. Те вечери сам лоше спавао, и када би се пробудио из кошмара увек би осетио онај исти оштар бол који ме је јуче прогањао. Сада сам опет био у својој соби пола сата пре првог часа. Блага језа ми је жицкала кичмени стуб, и уселила се нека стрепња у све поре мога тела. Данас ћу сигурно видети Чарија у школи... Када бих знао како да се понашам? Да ли да га нападнем или искулирам? Ма нећу отићи у школу! Тамо ће сви да ме прозивају и да ми се смеју! –  минути су пролетали муњевитом брзином. Морао сам да одлучим. Већ почиње да ме боли глава, а то значи да стрес разбија. Дланови су се знојили. Жестоко сам се унезверио. Увек је било најпаметније ићи право у сусрет проблему. Што више размишљаш решења је све мање, а на крају решиш да побегнеш. У томе је разлика између хероја и кукавица. Или ћеш бити будала коју води нагон а не разум. Изабрати један пут, подразумевало је напустити остале. Хероји су они људи који ураде супротно од онога што се од нас очекује. Нешто с у мени преломило. Имао сам неки осећај да ће тај моменат да битно утиче на живот. Устао сам и на брзину се обукао. Тело ми је севало од болова али сам решио да не одустанем. Ишуњао сам се кроз врата и истрчао вани. Страшно сам каснио. Ишао сам пречицама како би на време дошао до школе. Ушао сам таман када је звонило за час тако да другари ни су ни приметили. Ужурбано су с припремали за контреолни који нам је следио. Пушкице на све стрене. Неки су завијали папире у ролнице и држали их у шакама, други су превили легенд е како би стигли до квитица, а девојке лепиле квитице испод сукњица. Све је било спремно за час који нам је следио. Одахнуо сам на моменат, јер ме нико није примећивао. Ушао је професор. Устали смо и поздравили га.

• Професоре данас имамо рањених! – добацио је Толе.

• Како? – питао је у чуду професор.

• Па ето неке још ору царске друмове. – добацио је Боле.

• Само што Турци победише нашега јунака. – убаци се Стојке.

• Зато он нестиже на бој на Косово. – додаде Зоја.

      Све време сам држасо савијену главу како ме неко не би приметио. Али професору то није промакло. Осетио сам то у његовом погледу и у његовом понашању.

• Бој не бије свијетло оружије него срце у јунака. – рече професор.

    Јунак није без својих јатака. Јер јатаци су из сенке јунаци. Хајдук Вељко и Карађорђе од јатака дигоше устанак. А јатаци не издају јунаке.

• Професоре ми не причамо о јунацима, већ о нашем другару Николи! – одвали Толе. – Нико није помињао јатаке, а ми смо на часу математике.

• Професор је хтео рећи да не требамо да исмевамо нашега друга већ да му се нађемо у невољи. – рече Стојке.

• Само су Милошеви побратими отишли са Милошем да сва троица погину у турском табору, и то за част Милошевог имена. – додаде Боле.

• Ко има три пријатељатај је богат човек. – значајно рече Зоја.

• Од овог тренутка Никола их има четири. Него немојте више да ме заговарате. Ах, видим ја куда то води, али то је ваша ствар скраћујете време за рад. - Професор је приметио да ми је неугодно и покушао да скрене тему - Данас имамо контролни задатак из матеметике. Спремите листовеи оловке.

• И квитице. – добацио је Боле.

• Наравно и квитице – прихвати професор са осмехом – и као што знате кога ухватим да преписује добиће јединицу а кога не ухватим...

• Тај није ни преписивао! – додадосмо си у глас.

• Е па сада када смо спремили све што нам је потребно можемо да кренемо са задацима који су за вас како видим лаки. Хммм можда би мого да дам неке теже задатке?

• Нееее професоре. – ударисмо сви у глас.

• Интервали, скупови, изводи, итеграли и функције.

• Јао професоре, па где нађосте то да нам дате. – као из пушке јави се Толе.

• Па то радимо целе године Тодоровићу.

• Ја то незнам када смо радили професоре, мени то није познато да смо радили?

• Значи радимо задатке из  једначина и неједначина?

• Е то се сећам да сам радио!

• Пре једно пет -  шест година... – добаци му Боле.

• Хахахахахахахахах – сви се насмејасмо.

• Добро децо, ајдемо шалу на страну па да кренемо са радом. Знате колико су вам ове оцене битне за даље тако да требате да поправите оцене.

       Контролни задатак је почео и сви смо прионули на рад. Успео сам да препишем један задатак а два сам знао. Мада милим да ме је професор видео али немогу да будем сигуран. После часа су сви причали о контролном тако да им није толико било занимљиво шта се десило самном. На великом одмору пошли смо на ужину. Толе је одмах почео да ме испитује али нисам желео да му одговорим. Тврдио сам да сам пао са бицикле. Наравно наставили су шале на мој рачун. Негде на пола пута од продавнице до школе угледао сам Чарија. Стао сам скамењен. Лице ми је побледело и крв ми се следила у венама, стрепео сам од даљих догађаја. Одсекле су ми се ноге а погледа се сусрео са његовим. Успео сам да се савладам да не спустим поглед јер би тиме показао да сам слаб и окренуо поглед на другу сртану. Тада са спознао једно ново осећање, осећање једнакости, или другим речима у његовим очима сам оставио утисак да сам поносан и њему раван. Стрепња је нестала као руком однешена и добио сам дозу храбрости. Од тог момента сам знао да морам да идем до краја јер ми Чари то неће тако лако опростити. Ушли смо у учионицу. Припрмали смо се за следећи час када ме је дечко из суседног разреда позвао да изађем испред. Изашао сам испред учионице али он је инсистирао да изађемо вани. Боле је то приметио и ухватио ме је за руку. Рекао ми је индискретно да не изалазим јер ме вероватно чекају испред, него да они дођу у учионицу. Добацио сам том лику да ако има нешто да ми каже нека ми каже овде а не испред. После часа на вратима се појавио исти тај момак и позвао ме је. Испред врата су ме чекали R – теци. Зуба, Чари, Пироћанац, Коле и Данча. Опколили су ме и сатерали уза зид. Приоћанац ме је гурнуо тако јако да сам се одбио од зида. Извукао сам руке из џепова и стао спреман за борбу. У том тренутку је истрчао и Боле из учионице. Онако крупан и снажан испречио се између нас.