'' На овом свету лежи досада као дебело море над земљином кором. Досада је дошла од цивилизације: претерано умножавање забаве доводи до очајне презасићености и затим до мрачне досаде. Свет који је сишао на улице побегао је од књиге, куће, од себе, од рамишљања. Најзад, укус за брзином који је производ новога времена јесте и један повод за очајање. Цивилизација је бацила у назадак религију која је некада била довољна за живот на земљи. И раскош је убио укус који је некада био довољан за живот у лепоти. Човек постаје пријатељ човеку који је забаван а непријатељ ономе који је досадан. Пријатељство има своје законе, строге и апсолутне зато што су основани на снази крви колико и на снази уверења. Ни у Илијади не постоји пример Милошевих побратима који су отишли са Милошем да сва троица погину у турском табору, и то за част Милошевог имена. А Катул оплакује пријатеља и говори како његов пријатељ у гроб односи и његову душу. Питагора је рекао да је наш пријатељ наше друго ја и да је пријатељство више од личнога живота. Право пријатељство умире са човеком а прави човек умире за пријатељство –Сенека. Треба узети само најбољег човека за пријатеља, слушати његове савете и добро се чувати да се човек не посвађа са њиме због ситница. Колико је пријатељство скуопо, види се по томе колико је ретко: ми познајемо стотине људи а изаберемо  свег двоицу троицу за своје праве пријатеље. Највиши знак пријатељства је бити раван и нижима од себе. Врло је лепо и честито пријатељство између људи разног животног доба.

                                                                                                                                  Јован Дучић