''  Љубав је победа снова над стварношћу. ''                                       

                          Била су то тешка времена, бар што се тиче средње класе. Породице су личиле једна на другу, а живот у њима био је, мање - више, једноличан. Образовање нема вредност коју је имало, а криминал узима маха. Новаца све мање а студената је све више. Криза на све стране. Мој родитељи, високо образовани људи, доживели су крах па због кризе једва егзистирамо. А каве су само, они снове сањали када су завршавали факултете. Снове о братству и јединству, снове о лепшој Југославији. Имали су идеале у које су веровали. Наше време је другачије, или су људи постали другачији. Криза изазвана колапсом земље и пробуђеном мржњом међу народом, нама уништава снове и на очима нам навлачи завесе криминала и мржње. Ратови и жртве остављају у нама трагове, али нада и воља никада не умиру. Мржња међу народима, до јуче бртским, гази сваки педаљ човечности и доноси ратове и глад. Држава трпи, трпимо и ми. Мржња се одразила и на живот и на примања. Са тим примањима људи су покривали трошкове у кући а моји су могли да покрију и  студије за једног од нас двојице. А ко ће отићи на студије? Било је очигледно... Брат и ако је млађи  био је добар и марљив ђак. Прави борац за кога је неуспх непозната реч у речнику. Његова храброст и упорност су га гурали напред. На свим пољима је показивао изванредне резултате. Као старији требао сам да крчим пут и вучем га за собом. Али, ја сам био као море без таласа, у коме се ниво воде константно самањивао. По некада би ситан пљусак допунио исушено корито, али никада довољно. Никада довољно... Решио сам нешто да променим, да докажем себи да могу и преко својих граница! Али... Често заборавим да сам прокоцкао две године студирајући права. То ме увек докрајчи. Лепо је то што родитељи и даље верују у мене. И ако пропали студент ипак сам се нашао на дневном реду породичне расправе. Главна тема је била моја будућност.

• Па сине, твој брат је, завршио средњу школу. Као добар ђак има идеалну перспективу за даље школовање. – рекао је отац озбиљним тоном. – Он жели да студира. И уписаће се без проблема. – направио је паузу - Али, шта ћемо са тобом? Изгубио си две године студирајући права, нигде не радиш. Да ли ти размишљаш о својој будућности? – на крају задњег питања је подигао глас.

• Ја сам оче рентабилан, немам прихода а немам ни расхода. – покушао сам да му измамим осмех.

• Дечко, мислим да је време да одрастеш. У твојим годинама ја сам радио и подизао те! А ти ми просипаш уличарске мудрости? – јагодице му бесно заиграше. То је трајало тренутк а онда се прибрао и испод набраних веђа забринуто су ме погледале очеве крупне очи.

•  Али оче....

• Нема али! – чело му се набрало -  Ти мислиш да ћу целог живота да те издржавам!? Или упиши нешто или иди ради! Не могу више да те гледам беспосленог! – лупи руком о сто и истога тренутка се покаја због тога. Али није желао да то покаже и оста озбиљан. Са тешком муком је успевао да укроти немирну нарав и ауторитативан тон, али је годинама вежбао да свлада емоције.

• Нисам безпослен, ја...

• Не прекидај оца! Зар смо те тако васпитавали, да старијима упадаш у реч? – прекорно ће мајка. Њене ситне очи брзо прелетоше преко очевог лица. Била је способна и окретна жена жусторг карактера.

• Да мајко, у праву си. Оче опрости.

• Зашто се бре мало не потрудиш око тог факултета!? – снажно је гетикулирала рукама -   Заврши то бре и буди човек! Сваком родитељу је драже да своје дете гледају као интелектуалца, а не као ''простака'' који ће будаком да зараћује хлеб! – говорила је гласније него обично - Овако, радиш у канцеларији, свој си човек. Одеш ко господин и вратиш са као господин. Друштво те поштује и цени. – рече мати  блажим тоном.  

• Ах, та родитељска сујета...

• Шта си рекао? – заискрише му очи и искриви доњу усну.

• Хтео сам да кажем да пристајем. – низ леђа ми се изви невидљива ледена змија. Отићи ћу оче на други факултет да полажем пријемни. – покушао сам да га смирим - Па ако упаднем на буџет, наставићу школовање. – и пристао сам мимо воље јер сам знао какве би последице биле да сам одбио.

• Добро сине. Нека буде тако. Ово ти је задња шанса и немој да је прокоцкаш! Знаш и сам како стојимо са новцем! – устао је и загрлио ме. Тај његов потез ме је изненадио, и потред његове нерави имао је велико срце.

Када се удаљио мајка ми се обратила топлим и пријатним тоном. Тоном, којим ме је успављи -вала док сам био несташан крмељивко. Оно што је најбоље знала је да прилагоди речи ситуацији, године проведене поред мог оца учиниле су је мудром и прилагодљивом.

 – Знај да те отац воли и да му све ово тешко пада. Ми ти желимо најбоље сине. Али понекада и ми претерамо зато нам опрости. – пољубила ме је у чело.

И она је отишла. А ја сам остао сам. Као много пута до сада... Убрзо је на вратима закуцало лето а на факултетима почело полагање. Ходници факултета су се испунили хрпом младих људи жељних светле будућности. Неки су дошли чисто из радозналост, некима је то била резервна варијанта, неки чисто нешто да упишу, а само је мали број дошао да студира зато што воли тај позив. А ја... Зашто ли сам ја дошао...? То би требао ускоро да сазнам. Пријемни испит је почео. Зарили смо главе у питања и настала је тишина. Њу је реметио само звук професорових корака. Опрезно се шетао мећу гомилом још увек незреле и несигурне '' деце'' која су сањала своју светлу и блиставу будућност. И ако је тај период, за њега, одавно остао закопан у мору сећања ипак би га сваке године вратио у младост. Испред мене је девојка преписивала. Одузео јој је листове и удаљио са испита. Девојка је плакала али није вредело. Његово камено срце није ни уздрхтало. Када је изашла затворио је очи и тихо уздахнуо. Није му било лако. И он је као студент преписивао, и он се сналазио. Знао је колико је то било тешко његовој самохраној мајци да издваја од уста само да он не би оскудевао. Можда је и ова девојка имала самохрану мајку... Пријемни се завршио. Изашли смо у ходник као хорда изгубљене дечурлије. Погледао сам око себе. Неко је превртао питања, неко телефонирао, а неки су се само смејали. Приметио сам групицу момака који су нешто расправљали. Пришао сам им:

• Здраво дугари. Како прођосте на тесту?

• А о каквом ти тесту причаш? – насмејао се први.

• Па видиш брате да је он радио неки тест! – додао је други подругљиво.

• Ма лако је вама двоици, вама је отац декан у Београду. – додао је трећи кроз шалу.

• Момци опуштено, ваљданам је битније да видимо како смо стварно одрадили испит него да се ту млатимо без везе. – разумним тоном је проговорио четврти.

• Ма шта ме габри!. – одговара први.

• Брате види све ове слаткише! Просто ми пође вода на уста када их загледам

• Ја ћу ону малу, види јој само ноге.

• Докони људи. – рече кроз шалу – Иамаће времена за девојке него да видимо како смо ми урадили тест? – обрати се.

• Ја нисам урадио оно пето. Нисам могао да укапирам оно шта се тражи?

• Мислим да је боље да седнемо у студентски бар па да попијемо пиће и видимо на тенана попричамо о задацима. Овде је велика галама тако да ме деконцентришу. – предложих.

• То је добра идеја. – прихватише обоица.

• Ко су ови момци, што су дошли да јуре девојице?

• Иван и Тишке, тата им је декан на Економији у Београду. А видиш да су скроз луди. – заигра му благиосмех.

• Ја сам Влада. – представих се.

• Драго ми је друже, Игор. – представио се први.

• Стив, срцоломац. – самоуверено се представи други. – Замном су патиле многе девојке у средњој школи. – рече помало у заносу.

• Да, да. Ако се габорке у то урачунамо. – подругљиво ће Игор.

• Батице, оне су жив бића, греота их је тако делити. Немој тако и оне имају душу... – срцепарајућим тоном убаци се Стив Стева.

• Хеее, па не треба се хвалити просеком него увек треба имати нејбољу. – презриво ће Игор.

• Аод ових лучића, која је за тебе најбоља??? –испровоцира га.

• Па... ено она цура тамо!

• Па хајде приђи јој!

Настаде кратка пауза.

• А зашто да јој приђем?

• Па да видим то твоје јунаштво! –бесно ће Стив.

• Момци, момци опуштено. – покушах да их смирим. – Ајмо нешто да попијемо па ћемо натенане о свему да попричамо.

Сели смо за сто и наручили пиће. Почели смо причу о пријемном испиту а после разврзли различите теме. Сутра дан су стигли резултати. Нестрпљиво смо их чекал. Сам поглед на  огласну таблу, иззваоми је грчеве у стомаку. Тешко ми је било сазнање да сам упао на самофинансирање. На списку су били и момци које сам јуче упознао. Иван и Тишке су упали на буџет а Игор и Стева нису. Контао сам да је боље прво да позовем брата а нда и да се јавим родитељима. 066..... окренуо сам број. Са друе стране се јавио добро познати глас сав устрептао одсреће. „Брате мој, упао са на буџет! Упао сам на буџет! Знаш колико сам ово желео да упишем!!!“ Честитао сам му и као успут му рекао за мој неуспех. Рекао ми је да сне можемо да побегнемо од тога. То ме је на тренутак опустило. Али опет се појавил стрепња у грудима. '' Ах, та анксиозност...'' Требао је смислити како родитељима јавити неугодну вест. Размишљао сам да их слажм али нема сврхе, кад тад  ће сазнати. Истина ми је увек била звезда водиља па ће бити и надаље. Морао сам да их разочарам. Као много пута до сад. На моју срећу братов успех је заблистао и сакрио мој неуспех, па сам се некако провукао. Маторци су одлучили да ми плате школарину. Некако су се скрпили па сам се и ја уписао. Али на моје чуђење, сазнао сам с да је паре позајмио стриц. Хтео сам да се одужим стрицу тако што ћу шљакати код њега у радионици. И брат се такође понудио да ради. Могао је да ради нешто друго и приштеди новаца за факс али није. „Брат је светиња,“ рекао је неко мудар, а мој брат је то безброј пута показао. Понашао се баш онако како је у Јеванђељу записано: ''Љуби ближњега свога као себе самога''. Јер зато смо и браћа, да се чувамо и поштујемо. Лето нам је прошло у раду, а на јесен је дошло време да се крене на факултет.

• Јесенчићи! – презриво добаци старији студент.

'' Ха,ха'' насмејах се у себи. '' Јесенчић, по други пут. Али овог пута надам се да је последњи!'' Потражио сам погледом момке које самјуче упознао, Нико од њих се није појавио. Вероватно нису били сигурни да су одабрали прави позив па су на време одустали и уписали то што воле. Сада је требало упознати људе и стартовати са учењем. Ма колико једносатавно изгледало, сваки почетак је тежак па је и мој био такав. Требало је редовно ићи на предавања, хватати белешке, учити а исто тако не запоставити друштвени живот. Обавезе према факсу су биле превелике. Морао сам редовно да идем на предавања. Нисам смео да пропустим ни једну вежбу јер не би могао да изађем на испит. „Учити, учити и само учити“ био је мој мото. А друштвени живот се састојао од упознавања људи у препуној читаони. Доста времена сам проводио над књигом зато сам и успео да у року дам добар део испита. Тај мој труд ми је помогао да упознао многе професоре, а са једним од њих и да се спријатељим. Професор Јован, како му је било име, предавао је статистику и био је један од врло ретких, спреман да помогне студентима. Он је био човек који је само својим трудом успео, и зато је ценио оне студенте који су се борили. Њега су красиле особине амбициозног, упорног, истрајног, флегматичног и духовитог човека. Човек који ће се, ако му је до неега стало, жртвовати до краја. Једном речију неко у кога може човек да има поверења јер је био помало ћутљив и тајновит. Једном приликом срео нас је у кафићу. Ми смо баш тада ударили по пиву када је он наишао. Позвали смо га да нам се придружи. Наручио је пиво за цело друштво, сео за наш сто и попио пар пива. Зао смо га и волели. Други семестар је лепо прошао, остало ми је да положим рачуноводство и вишу математику, предмете који су ме гадно нервирали, и таман сам мислио да ћу да проведем лето кући са старим ортацима, родитељи су ми јавили да су се ствари закомпликовале. Запали су у дугове и нису могли да ми обезбеде новац за наредну годину. Размишљао сам да оставим студије и да почнем нешто да радим. Да би донео исправну одлуку изнео сам своје проблеме професору. Дуго је размишљао :

• Не одустај, имаш добре предиспозиције за доброг економисту. А, за посао ће се наћи.. ЧућемоНа имању

 

 

После пар дана, он се јавио и позвао ме је  на ручак у један елитни ресторан. После ручка, рекао да има неки послић за мене. Живо сам се заинтереовао. Предложио ми је да пођем са њим на имање његове жене а тамо, ће се већ наћи неки послић. Брзо сам се спремио, већ око три сата зазвонио је телефон. Професор ме је звао да  изађем испред зграде. Тамо ме је чекало изненађење, ипред стана је био паркиран BMW новије генерације. После отприлике једног сата вожње стигли смо на одредиште. Улазна капија је почела лагано да клизи и отварао се пут у пространо двориште. Била је то једна велелепна палата, или боље речено дворац, који је својствен лордовима. На средини дворишта стајала је фонтана над којом се гордо уздизала биста грчке богиње, окружена водоскоцима. Иза ње се пружала дивна баштица уоквирена лепим, јарко црвеним ружама. На вратима нас је дочекао стари кућепазитељ, доброћудни и весели старчић. Одвео нас је до баште где је требало да нас сачека професорова бивша супруга. Сместили смо се у врло удобне наслоњаче. Убрзо се појавила изузетно женствена, одлучна, смела, импресивна дама, по годинама зашла у ране четрдесете, витка и стасита као двадесето -годишњакиња. Појавила се у малој уској црној хаљини на ресама и резом на леђима, а на ногама је имала чипкане чарапе. Да будем искрен сама њена појава ме је оставила без даха. Иа ко још увек нисам имао довољно искустава да изградим проницљив погледа на женску интуицију, неки унутрашњи осећај ме је стално водио до анализе особа са којима сам био у контакту. Тај осећај се лагано таначио, да сам могао са мањим грешкама да осетим људе око себе. Ова импресивна дама је изглед једне снажне и интригантне личности.

• Здраво Јоване. Дуго се нисмо видели. – рекла је мазним гласом.

• Да, Јована... прошло је доста времена.... – рекао је сетно.

• Којим добром...? Због старих времена?  – ставила је њену руку на његову.

Устао је, и једним покретом се удобна дрвена столица нашла у његовим рукама. Понудио је даму да седне. „Мој професор - прави џентлмен“ помислих.

• Стара времена.... Ех...– дубоко је уздахнуо, док се у заносу спуштао на стлицу.

• У мени још гори ватра. – примакла је усне његовом уху.

• Јована... Немој сада о томе... – рекао је беспомоћно.

И у овим годинама је задржала своју гипкост и кокетност. Када сам је угледао такву, сетио сам се да ми је једном приликом професор рекао да је носила лaскаву титулу најлепше и најпожељније девојаке у граду. Једном речију била је фатална. За њом су жудела срца многих младића и сањала су о њој. Међутим, он је био тај срећник који је први додирнуо, својим жудним дечачким уснама, њене медене усне које су неодољиво подсећале на пупољак руже. Била му је прва и једина љубав, али га је оставила. Дуго је, дуго патио, али је своју бол усмерио ка учењу и уметности. Често је сликао и писао песме јер је ту најбоље изражавао своје осећања.  Она се убрзо удала за младог и ''распуштеног'' рокера. Са њим је добила ћерку. Веровала је да живи у бајци, али је касно схватила да прави живот није бајка. Немиран дух младог музичара, новопеченог оца, није му дозвољавао да се скраси на једном месту. Живео је за Рокенрол и слободу, али дете и жена су били непотребан терет који га је спутавао. Често је одсуствовао од куће, а она је постајала све усамљенија. Прошло је доста времена а ништа се није мењало. Зато је свако од њих урадио оно што је најбоље могао, јер би у супротном умрли од апатије. Тај пораз је оставио оштар рез на њеном срцу. Он је отишао а она се убрзо удала за неког старијег господина. Он је волео да својим грубим рукама закопчава скупоцене огрлице на љупким вратовима, а она је у овом зрикавом старцу тражила грубу фигуру оца која јој је недостајала. Али и тај брак није дуго трајао. Стари господин је услед тешке болести напустио овај свет и преселио се у лепши. Свет без бола и патње. Из тог брка остала јој је само ћеркица и празан банковни рачун. Подли маторац је све прокоцкао. Али, да сви добијемо другу шансу она је ускоро схватила. Јер је баш у то време је и мој професор дипломирао и убрзо постао асистент на једном факултету. Вест да је млади и перспективни Јован, сада познати професор, богат и угледан човек, допрла и до ње. Некако је та вест дирнула у њено срце и пробудила, велом туге, закопана сећања. Сетила се своје прве љубави и јавила се жеља да је врати. И тако једне вечери, када се враћао са факултета, на коме је радио као асистент, она је искористила прилику да га сретне као случајно да би касније ти сусрети били учестали. Рекао ми је  да је имао осећај како лако плете мрежу око жртве, јер особу која јој се допадне сматра пленом и ужива ако успе да га се докопа. Мало по мало професор је попустио пред њеним чарима и десила се романса која је касније крунисана браком. А тај брак је крунисан дететом. Али и овога пута та веза није потрајала. Њему је сметала њена упорност, ароганција, посесивност, сујета а највише жеља за наметањем своје воље. Мада и поред свега тога он је остао попустљив али, тој жени је увек нешто хвалило. Погледао сам професора. У његовим очима је још и сада пламтила љубав према тој загонетној жени.

• Још увек си слаб на моје чари? – рекла је победоносно.

• Наравно.... Осећања се тешко потискују....

Лице јој није бележило године. Ипак, та три неуспела брака су оставила трага, али на њеној души. Села је наспрам бившег мужа. Како су били леп пар. Погледала ме је, а онда се обратила Јовану.

• А ко је овај младић? Твој син!?  - остио сам горчину у њеном тону.

Погледао сам је. Очи су јој сијале пригушеним сјајем и исписивале њену душевну драму. Покушала је то да сакрије, али мом оку то није промакло.

• То је мој студент. Иначе ми је врло драг. Некако ме подсећа на мог рођеног брата... – застао је. – он би желео да ради и приштеди нешто новца за факултет.

• Па си га довео овде? – спојила је обрве.

• Наравно. Око куће увек има посла, а и двори -ште треба да се одржава. Петар је остарео и нема санге као некада.

• Петар? Ма он може волу реп да ишчупа! – ркла је подижући глас.

• Тако је! Али, такође може да буде и одличан саветник. Веруј ми, овој данашњој омладини треба неко са добрим срцем и чвртом руком.

• Па си га довео овде да га ја васпитавам! Да га извадим из беде! – сиктала је.

• Наравно да није. Али свакоме од нас је потребан неко ко има богато животно искуство. А успут, дечко ће да ради. –покушао је да је смири.

• Шта да ради? Мало ми је пропалих студената и беспосличара што ми се мувају око ових мојих злопаћеница па ми још доводиш још пропалитета. – добаци заједљиво. Полсе кратке паузе настави: - Па и да ради ја нећу да га плаћам!

• Не брини се за плату. Ја ћу му је дати на крају лета. Ти само требаш да му обезбедиш посао.

• А смештај? – упитах.

• А да нећеш можда пун пансијон? – развуче уста у ироничан осмех.

• Доста Јована. Становаћеш са послугом. Да ли ти одговара? – брижно је упитао Јован.

• Одговара или не одговара то му је! Дошао је да ради а не да ужива! – из очију јој севнуше муње.

• Опростите што се мешам. – прекину и учтиво – паметан човек увак са задовољством прихвати великодушност тако дивне даме. – са озбиљним изразом лица благо се наклоних.

• Дечко, јел ти то мене исмеваш?! – планула је.

• Не. Ја мислим то што кажем.

• Хм... Да ти верујем. – рекла је подозривим тоном.

Позвала је кућепазитеља. На вратима се појавио високи старији човек, усправна стаса, оштрих црта лица, још увек снажне грађе, са ираженим јагодицама. Испод густих и стиснутих веђа севао је оштар, продоран, испитујући поглед. Одавао је човека свесног себе и својих потенцијала али без трунке препотентности. Са таквим хладно –крвним, равндушним држањем и мисериозном појавом деловао је застрашујуће.

• Немој се бринути. Петар је један доброћудни старчић. Његове строге и светле очи, огањ сеју а лице му је увек хладно па изгледа страшно. Али је све привидно. Он своју унутрашњу снагу вешто крије хладнокрвним изгледом а у себи крије добро и велико срце пуно доброте и поштовања за друге људе. Обично је строг и одмерен, мада уме да буде бучан али увек са јасним разлогом за то. По мом мишљењу један изузетан човек пун животног искуства. – рекао ми је Јован тишим гласом.

•  Како је Петре? – устао је и снажно га загрлио.

• Хвала Богу Јоване, здраво сам и добро.  Прошло је дуго времена... – на строгом лицу заигра осмех а лице му се разведри.

• Да Петре, читава вчност... Петре, овај младић је мој студент и добар је момак. Треба му нешто новца за студије па је желео да ради. Неће ти бити на сметњи, само га упути у посао.

• Наравно. – погледао ме је својим продорним погледом - Биће ми задовољство. – рекао је са осмехом када је завршио са скенирањем. -Момак, пођи самном. – гестикулирао је руком

Доко смо одлазили чуо сам Јовану:

• Како можеш да се тако грлиш са слугама! Зато сам те оставила, немаш свој понос! Никада ниси држао до себе а што је још страшније уопште немаш ни трунке достојанства! Како те бре није срамота, ко је све данас професор...

Петар ми је рекао да им је потребан баштован. Посебно је нагласио, ако ми нешто не буде јасно, да му се обратим. '' Уз његову помоћ изучићу све тајне овога заната, јер има нешто лепо у цвећу што несвесно буди емоције у срцима нежнијег пола а мушкарцу ловцу олакшава пут у освајању женска срца. '' Потом ми је показао собу, одело и алат. Узео сам алат и препустио се својим будућим дужностима. Испало је да посао и није био толико тежак, и лако сам се уклопио. Сутрадан ме је Петар пробудио са новим задатком. Рекао ми је да средим траву у дворишту и око куће. '' Каква ли се лепота крије иза овакве куће? '' - помислих  Призор ме је задивио. Поред куће, простирао се базен необи -чног облика, пун свеже воде, а даље иза њега двориште са теренима за тенис и кошарку. Косилицом сам почео да сређујем мекану траву а она се увијала под налетима ножева. Кажу да је то нека врста енглеске траве, коју користе како би пренели мекоћу на фудбалске терене. После неког времена из куће су бучно истрчале три младе и лепе девојке и лако се загњуриле у базен. Застао сам и заинтересовано погледао у том правцу. Нисам могао а да не испустим уздах жудње. Уживао сам у њиховој лепоти и пуноћи. Неко ме је дотакао за раме. Тргох се.

• Момче, шта радиш то!? – узвикуо је Петар намрштивши обрве.

• Ја..ништа... – јасно искзах несигурност.

• Гледаш девојке? – повиси глас.

• Па, знате...ја...

• Хахах, Јао момче, ништа лепше од младости и физичке снаге. Сва та истанчаност младог тела буди у мушкарцу жудњу за поседовањем.  И у овим годинама се човек тешко бори са искушењем. Знаш, жене краси нека необична лепота, којој мушка крв тешко може одолети.

• Ух. – одахнух. - А смем ли да питам ко су оне девојке?

• Заинтересован за неку? То су Јованине ћерке. Најстарија се зове Тања. Лепа, девојка. енергична. Али брзоплета и нестрпљива. То је девојка пуна самопоуздања, отворена, ватрена и увк окружена мушким светом. Тешко је просечном мушкарцу да се избори са њеном независношћу. Велику пажњу посвећује своме телу па лако привуче пажњу мушкарцима, а и олако троши новац.

• Подсећа на Јовану и стасом и гласом. А ова девојка што седи на углу базена?

• А то је средња, Сања. Она има двадесет једну годину.

• Боже као је лепа. Њено прелепо извајано тело и инзванредан струк изазивају унутрашњу побуну. А њена коса а се низ леђа и груди слива као слап планинске воде. – несвесно се узбудих.

• Море да се ти то ниси заљубио, чим си тако песнички настројен? – погледа ме испити -валач.

• Не ја... само сам приметио да је изузетно привлачна.

• Ма опасно ти је то девојче. Њене смеђе нежне окице и осмех те лако баце у љубавну аватуру са којојом мораш да будеш опрезан. Те лепе окице могу бити егоцентричне и самодовољне.

• Тешко је одолети чарима такве девојке. Шта ви, као стари вук, мислите о њој?

• Јао момче, па матор сам ти ја за те ствари. Одавно сам зарђао, ни подмазивање ме не би вратило на колосек. – од срца смо се насмејали – Па Сањица је лепа девојка свесна своје лепоте, дивна, нежна, романтична, шаљива душа благе спољашњости и природе. Мислим да су јој сузе најбољи начин за пражњење узаврлих емоција. Мада, када је повреде зна да буде агресивна и дрска. Једном речију изразито емоционална особа која ужива да буде у пријатном друштву и окружена пријатељима.

• А најмлађа!

• Ех, таква девојка се рађа једном у сто година. Њеној унутрашњој лепоти је тешко одолети.

''Има преплануо тен и смеђу, дугу косу која јој веома добро стоји и истиче њену живахност.'' Оте ми се мисао, а за њом, и уздах.

• Њене небо плаве очи блистају сјајем који краси мали број девојака које још увек нису пробале сву горчину и све страсти овога живота. Она је изузетно женствена, мирна, толерантна особа, која обожава мир и хармонију. Приметио сам да воли да сарађује, одговорна је и пажљива а више од свега воли своје укућане. Обожава поклончиће. Чини ми се да је то девојка која не би напустила човека када је најтеже, а кад поклекнеш она би била тај чврсти стуб на коме би се задржао. Ех акаква је тек била њена бака...– оте му се тежак уздах. - Њу красе истрајност и доброта. Ања је девојка која воли да носи практичне и рафиниране ствари . Она ужива да носи ствари које јој претерано не изражавају са јасноћом њен инзваредан стас .

'' Готово је, већ сам се заљубио. Она је савршена. Али том свршенству нешто недостаје... То сам ја....'' – на уснама ми је заиграо враголасти осмех.

• Како се зове?

• Анастасија јој је име.

• Чије ли усне краду нектар са њених усана?

• Молим?

• Хтедох питати да ли је сама или има некога?

• Зашто то питаш?

• Само сам радознао.

• Шта знам, ови њени кажу да је у вези са неким Београђанином преке нарави који је много љубоморан. Kaжу да је опасан и да нађе кавгу и онде где је нема.

• Овакав анђелчић да буде са једним таквим типом?

• Ех, момче девојке су увек волеле снажне момке. Оне у њима виде алфа мужјаке, спремне и заштитнички настројене. Лавови који се боре а уједно и бране немоћну Лавицу. А друго такви момци нису предани и верни, они су жељни авантуре. Па су стога и девојкама интересантни. Јер данашњи људи се тешко везују, неки због лошег искуства, неки због експериментисања а неки из не знања. Зато се око тога не треба оптерећивати већ тражи оно што је срцу драго.

• То што је срцу драго често је недоступно. – уздахнух.

• Оно што је људима не могуће Богу је могуће. Ајде сада на посао, и не оптерећуј се тиме.

С обзиром да ми са првим погледом Ања улетела у срце, дозволио сам себи смело маштање. Ех како ми је срце играло  када год бих је угледао Па онда би клонуо. '' Боже, где ли се само овај свет запутио? Па зар девојкама нису занимљиви момци попут мене? Добри, поштени, који никада мрава нису згазили? Ех, да сам и ја такав. И ја би био са оваквим једним анђелом. И добра  и лепо васпитана. Ех, то је сан свакога мушкарца... Ал одкуда мени то да је добра, чедна поштена и верна? Ала сам ја отишао у аут, па ја је и не познајем....! '' – нешто ме је притисло у грудима. Свакакви су ме немири обузимали. '' Ја нисам светац, већ обичан слепац тако да мени то не може бити дато. Шта ли ме је сада спопало? Ух не могу да се концентришем... Али нико не зна какви су путеви Господњи '' – тешио сам себе. Из прича старих људи сазнао сам да Бог дарује лошим људима добре девојке да би их вратиле на прави пут и обратно. '' Опет ја по старом. Ама момак, она је сувише лепа и богата! А још има и оног грубијана поред себе. Па јел желиш да се качиш са таквим ликом? Ма врати се ти на земљу и запамти одакле си дошао. Да си упао на буџет сада не би био оде где си! '' – прекоравао сам себе. Покушавао сам да се отргнем од мисли и наставим са послом. Али су оне и даље биле ту и снажно ме притискале. Одјеном сам осетио да ме је нешто ударило у потиљак. Окренуо сам се и потражих погледом одакле и од кога је долетео то што ме је ударило. Угледао сам их. Лепе и преплануле нешто су се догунђавале и весело добацивале. Намрштено сам наставио са радом: '' Ма, лако је њима да се шегаче са мном,'' помислих, '' ја ћу бити и остати само њихов слуга, а оне ће увек бити то што јесу – уображене богатунке! Их да сам ја неки закон сви би ти богаташи.... '' – сажаљевао сам себе. Завртео сам главом и бесно наставио посао. Нешто запе за косилицу и стадох да средим квар. Покушао сам да ослободим ножеве и посеко се на један од њих. ''Уууух! Косилицу ти... Сад ћу да..... ''  Прену ме благи додир по рамену. На мој бесан поглед, упућен особи иза себе, веселим смешком је одговорила управо Анастасија. Стајала је предамном и ја нисам одвајао поглед од њених веселих и чистих, небо плавих очију. Остао сам укопан, а глас ми је зстао у грлу. Гледала ме је право у очи. Уплашио сам се да ће прочитати у мојим очима оно што сам желео да сакријем па сам скренуо поглед. Упитао сам је како јој могу помоћи. Подигао сам поглед и наслутио да и њене очи нешто поручују а та слутња ме је плашила, али и на неки чудан начин и радовала. У срцу ми се  уселила нада, а у глави ми се вртело само једно питање - да ли јој се свиђам или то само мени тако изгледа? Ипак су њене очи сијале сјајем, мени врло познатим. Рекла је нешто, али ја је нисам добро разумео, па је замолих да понови.

• Извини нисам те разумео. Можеш ли да поновиш?

• Кажем: данас је сувише вруће и да не би требало да си на сунцу. Може да те удари сунчаница.

• Па шта предлажеш да урадим?

• Шта је најбоље за човека да уради на оваквој врућини? – заносно ме ј погледала.

• Вероватно... хладна купка?

• Или можда базен? – слатко се осмехну.

Запрепастио сам се. '' Значи јао!! Она мене зове да им се придружим? Чек, чек да ја то проверим. '' А онда ми је прошло кроз главу, да се она само поиграва са мном. Намрштио сам се и бесно јој рекао да имам посла.

• Мушкарци су права деца! - рекла је весело, али, како ми се учинило, помало разочарано.

Отрчала је према базену. '' Ма она се само шегачи са мном. Досадно јој је. Зар сам могао да помислим нешто друго? '' Покушавао сам да се сконцетришем на посао и осетио како ми капљице зноја цуре низ врат и леђа.. '' Како би ми сада пријао хладан туш '', помислих и сетих се позива од мало пре. '' Зашто је нисам послушао '' Одувек сам мрзео ту моју урођену несигурност или како сам касније сазнао претерану анксиозност која је гушила моје биће и претила да ме прогута. Мрзро сам тај страх, та страшна питања, и ту блокаду која се јављала сваки пут када би се нашао у некој неиздрживој ситуацији... Неко ме позва. На балкону је седела старица набораног лица која је и поред свих бора, сачувала веселост и топлину. Позвала ме је да јој се придружим, бар док се сунце мало не смири. Када сам се приближио схватио сам Петрове речи: да су њене очи исто онако сјиле као и Анастасијне. Одавале су чистоту срца које је умело да воли. То је Ањина бака за коју су причали да је била најлепша дама која је педесетих година ходала улицама Београда. Многи старији људи су упоређивали њену најмлађу унуку и миљеницу са њом каква је била у младости. Подигао сам поглед. Небо је било савршено чисто и плаво. Бака ме је понудила соком:

• Реци ми момче, одакле си?

• Потичем из једног малог подкопаоничког сеоцета.

• Копаоник... Ех младости моја рана... Ех, некада је снег, окупан сунцем, бљештао небеском белином. Како је само... Некада је све било другачије.... – рекла је сетно, а онада је нагло променила тему - Него дете имаш ли ти брата, сестру или си јединац у мајке?

• Не, имам рођеног брата. Он је млађи.

 Погледала ме је тужно.

• Каква су то времена дошла? Наше генерације  су подизале и одгајале по шесторо деце, а ови данашњи родитељи се утркују да их имају што мање.

• Верујем да је за то крива немаштина.

• Немаштина... Каква немаштина? Људи су толико постали лењи да их мрзи да раде! Ако завршиш школу чекаш посао, да радиш у струци. Хм..., данас сви завршаваку школе јер немају шта да раде. А родитељи и нису бољи. Имају по једно, двоје деце и терају их уписују факултете, па им још и завршавају испите само да се њихова деца не муче. Страшно, праве од деце инбециле! Зато када имаш више деце они сами морају да се изборе за себе!

• Данас се цени богаство...

• Наравно дете. Данас је угледан човек само онај који је материјално богат а не онај кога красе духовне врлине. Пре је угледан човек био онај који је давао милостињу а није тражио повратну услугу, онај који је поштено плаћао раднике, враћао дугове, држао реч и часно живео. А ово данс, то није богаство.

• Али без материјалног нема духовног. Без цркве нема Бога.

• Лоше мислиш сине, Материјални свет је потекао од духовног, Бог је створио материја -лно да би човек духовно био задовољан. Дао ти је могућност да радиш и зарадиш зато и постоји мноштво послова. Човек треба да ради и заради како би прехранио себе, породицу и приушти себи и деци оно што воли.

• А, шта ви мислите о богаству? Шта је богаство ако то није новац, скупа кола и велика палата са базеном?

• Када мени дође осамнаесторо унучади моје се срце испуни као што се кућа испуни њиховом грајом. То је богаство!

• Не гледају сви то тако.

• Данашњи родитељи не размишљају да, када остаре, а деца оду својим путем да ће остати сами? Ко ће њих тада гледати? Њихове куће и добра кола? Или можда паре у банци?

• Нисмо сви баш толико богати.

• Опрости, нисам хтела да те повредим. Једноставно желим да вама младима дам до знања да су највеће богаство деца. Јер деца су љубав. А љубав нема цену.

• Љубав нема цену... – понових. – Колико рекосте да имате деце?

• Шесторо. Један син живи у Америци а други се бави производњом меса и месних прои -звода. Квалитет његових производа је на -широко познат у Европи а нарочиту у Немачкој. Најстарији је остао у Србији и декан је једног факултету у Београду. Развио је и приватни посао. Једна ћерка живи и ради у Немачкој. Пошто су они познати као добри гурмани успела је да пласира производе свога брата на њихово тржиште. Друга ћерка се удала за фармера и живе у једном Фрушкогорском селу. Они се баве прои -зводњом ракије Дуњеваче. Преко сина из Америке успели су да је прласирају и на тај далеки и пробирљиви континент. Успех није изостао јер је квалитет био загарантован. А најмлађа ћерка.... ех, она је остала да живи са мном. – завршила је разочарано.

• Морам да признам да вам се дивим.

• Немој ми се дивити него сутра гледаје да се и твоја деца боре, узајамно сарађују и помажу једно друго. Без слоге нема напретка!

Кароз даљи разговор сам сазнао да је Ања њена најмилија унука и да сваке недеље иду заједно у цркву на литургију. Говорила ми је о вери и потреби човека да верује у неког или нешто, и да је смисао живота вера у Бога. Када је казаљка на часовнику откуцала четири сата стара госпођа је приметила да је време за поподневни одмор.  Посаветовала ме да наставим свој посао како се стари Петар не би љутио. Послушао сам је. Увече сам седео са Петром и играли шах. У неко доба ми је рекао:

• Е, сада је време да се спава. У овој кући је обичај да се недељом идеПробудили су ме око пола осам и рекли да се пристојно обучем. Испред куће су нас чекале Илинка и Ања. У Петровој младости послуга је са послугом ишла у цркву, а господа са господом. Данас то није тако. Времена се мењају, а са њима обичаји и људи. Схватио сам да није важан статус, име и положај човека, већ његов карактер и душа. Саопштили су ми да је возач болестан и да данас ја возим. Када су се отворила врата велике гараже отео ми се узвик запрепашћења – у гаражи је било више скупоцених аутомобила. Одабрали смо Мерце -дес. Треба веровати онима који кажу да –да међу маркама аутомобилима постоји Мерцедес и остале. Све је на дугме, седишта се подешавају по висини... Нисам знао пут, те је Ања била копилот. Успут су ми рекли да је манастир у који смо се запутили посвећен светим Врачима. Козма и Дамјан су били римски држављани, а по Божијем промислу, упознали православну веру и касније је проповедали. Све који су тражили њихову помоћ лечили су бесплатно, па их још зову и „бессребреници“. Тај манастир зову Мали Јерусалим због великог броја верника који га посећују. Стигли смо пред камене ограду која је опасивала порту у коју се улазило кроз гломазна старинска врата. Унутар зидина слободан простор је био покривен уредно покошеном травом, дрвећем и цвећем. Са десне стране налазио се конак у коме живе монаси и велика трпезарија. Црквица се налазила испод конака и до ње се силазило степеницама. Близу је била и чесма а један весели поточић журно је отицао наниже. Испред црквице смо начинили по три метаније (поклона) и прекрстивши се ушли у црквицу. Какав мир и спокојство сам осетио када сам прекорачио праг цркве! Срце ми је било спокојно, а душа се умирила. Једноставно сам све бриге оставио испред манастира и ум очистио од узнемиравајућих мисли. Можете ли да замислите како је лепо сјединити се у молитви са Богом? Вера је оно најчистије што у човеку буди најискренија осећања. Она се крију дубоко у нашим срцима. То је оно за шта живимо и што је смисао нашега живота. Ако у срцу осетимо присуство Господа и још у њему имамо потребни материјал за изградњу, Господ ће се потрудити да у нама изгради и пробуди она најбоља осећања. Њих у себи често потискујемо или чак не знамо ни да постоје. Стајао сам сат и по времена и усрдно се трудио да пратим службу. Вера ме је крепила – оно нешто најчистије, што у човеку буди најискренија осећања, вера сакри -вена у дубини наших срца; вера као смисао живота. Целом црквицом величанствено је одје -кивало заједничко ''Господи, помилуј''. Тада сам се први пут и исповедио, осетио сам да сам некако спреман да начиним тај велики корак. Добио сам савете како да постим и како да се владам. Петар и Илинка, мало по мало, уводили су ме у живот правих Хришћана. После литу -ргије монаси су нас позвали да останемо на ''трпезу љубави'' и доручакујемо са њима. Моји сапутници су прихватили са задовољством. И ја сам се обрадовао. Веровао сам да ћу чути савете који ће ми бити на корист. Били су ми више него потребни. Ту сам упознао једног врло веселог искушеника, касније је замонашен. Такав дух и такву крепкост душе и тела красиле су само праве угоднике Божије. У почетку се мало устезао да се шали и буде слободнији са мном. Плашио се моје реакције. Мени је то било занимљиво јер сам уживао у разговору са њим. Он је тако весело и сигурно причао о вери и исповедао Божије име да није имало поклоника који су сумњали у његове речи. Тако млад а духовно зрео. Са њим сам могао да причам о свему. Умешно је ствари из обичног живота објашњавао примерима из Библије, и помоћу њих помагао у решавању проблема. Зато су га многи волели. За трпезом нам се придружио и отац Николај. Он је био повучен човек. Бог није могао да створи бољег човека од њега, тако мирног, стабилног и кротког. Сама Божија рука показала му је пут у овај окрутни свет, и одредила да буде на помоћи свима којима је била потребна утеха. Његове молитве су биле снажне и доносиле су добар плод. Био је велики духовник, надалеко чувен. Мало је говорио, а када би проговорио то нису биле обичне речи, већ мудре и поучне. Красиле су га доиста ретке врлине. После доручка упутили смо се ка парку, Петар и Илинка су одлучили да прошетају и замолили нас да их оставимо саме. Ању су од стајања мало болеле ноге, па смо сели на оближњу клупицу. Било ми је све чудно, нисам могао да верујем да ћу седети насамо са Анђелчићем, како ју је отац Николај звао. Ја сам му сасвим веровао, она јесте била мој анђео. Нисам био сигуран како да започнем разговор, а и она је била стидљива. Кренула је она, питањем о мојој породици и крају где сам рођен, и како сам се нашао код њене породице.

• Вероватно је то Божија воља.

Одговор је оставио добар утисак на њу.

• Моји нису материјално добро ситуирани, 

     зато сам овде - рекох.

• Па и то је на неки начин Божија воља. –

     рекла је и стидљиво се насмејала.

• У праву си, да није било професора Јована вероватно не бих био сада овде. Твој отац је добар човек, мислим да се такви људи ретко срећу. Он ужива велики углед међу студенти -ма.

• Знаш, лепо је чути да неко тако говори о мом

     оцу - рекла је - а какви су твоји?                                                       

• Хвала Богу, добри су. Отац је машински инжењер и ради у оближњој фабрици а мајка је правник. Трудимо се да се узајамно слажемо и поштујемо. Брат ми је душа од човека, успешан је у свему. Многима је добар друг. Пружа ми велику подршку и као млађи одлично ме разуме. Мислим да ће тако бити док се не оженимо. А и тада, ако Бог да, имаћемо добре жене, које ће нам бити подршка.

• Драго ми је то што чујем. Данашње породице другачије него што су некада биле. Данашњи очеви жале за младошћу, за тим што нису створили нешто, па се одају алкохолу, а мајке желе да преузму иницијативу и у својим позним годинама пробају твари које су испустиле када су биле младе. Такве  жене пребацују својим мужевивма што не раде ово и оно и врше превелики притисак на њихове неигурне мужеве, а ови пак сигурност нађу у алкохолу. Обузети су међусобним проблемима Међутима када би мало погледали у суштину, сви проблеми због којих се вађају јављау се због једне '' ситнице'' – превише се баве самим собом. Када би се више бавили стврима око себе схватили би да због свјих атрахова и стрепњи запостављају оно што треба да им буде најбитније!  А то је одрастање њихове деце. Заборављају да та деца имају осећања. И да њихов развод погађа. Да њихове свађе продубљују несигурнот код детета и да то дете није бирло родитеље, већ су они одлучили да га направе. Па ако су га направили требало би и да га формирају. Свако уметничко дело се посл стврања формира, а после формирања обараћа се пажња на детање.

• Хоћеш рећи да су родитељи неки вид уметника.

• Животног уметника. Уметника који, на основу своје спретности и умешнсти добија награду. Деца су уметничко, које је огледало уметника.

• Ако их подижеш љубавау, љубављу ће ти вратити, ако их подижеш да би ти се други дивили сам ћеш себе да омрзнеш на крају јер ниси задовољио своју сујету.

• Људи се најчешће узимају из интереса, па се из интереса рађа ''љубав''.

• Данашње девојке гледају да се прво матери -јално обезбеде.

• Немаштина и криза су велике, па је то донекле и разумљиво.

• Али није оправдано. Мислим да девојкама треба да је пресудно да је човек добар, вредан, поштен и да има разумевања за њу, а стан, посао и новац требају да буду само додатни плус! – рекла је постепено повишавајући глас.

• Цар Соломон је рекао: ''Кућа и имање наслеђује се од отаца, а од Господа је разумна жена.'' Зато се око тога не трба оптерећивати. Знаш и ми нисмо тако добри као што изгледамо јер нашим манама не би могли да освојимо девојке. Знш када човек нађе такву жено о каквој говори цар Соломон, треба је лавовским канџама уза себе задржати. Неке ствари се несмеу пепустити случају.

• Ту смо онда исти.

• Обрни, окрени разлика је само у детаљма.

• Па ако смо слични шта нам преостаје?

• Да се међусобно допуњујемо

На уснама јој је заиграо омех. Узела ме је за руку и река да је време да кренемо. Петар и Илинка су се опростили са свима. Журили смо како не би  закаснили на породични ручак јер баки Илинки долазе син и снаја из Београда и ћерка из Немачке. Ушли смо у ауто и одвезли се до куће. Када сам паркирао ауто Петар ме је позвао да идем са њим на ручак у трпезарију. Пошао сам и размишљао о данашњем разговору. Све ми је то било чудно и нестварно, али ипак, нисам могао да се одупрем утисцима. У глави ми је била Ањина силуета, чуо сам њен слатки, мекани и нежни глас.

 

 

 

                         

      Ручали смо, предвече ме је бака Илинка позвала да јој правим друштво на балкону. Сместио сам се у једну фотељу  а очи су почеле да ми се склапају. Како су само удобне, човек лепо може да се наспава у њима. Бака Илинка ме је тихо позвала. Тргох се. Седела је наспрам мене, благо осмехнута и лагано испијала чај. Почели смо да причамо о свему и свачему док нисмо дошли до приче о Петру и њеној судбини. Она је почела да приповеда о својој непрежаљеној љубави. Била је ово прича из њеног угла.

• Ех у то време сам морала да кријем везу са Петром, јер је мој отац желео богатог зета и доброг стратешког партнера. Он није разумео нашу љубав. Није разумео да је човек може да буде срећан ако је поред њега особа коју воли. Зато ми је одредио животног сапутника. Како је само плакала.

• Зашто је био такав?

• До некле је био у праву. У суштини док је човек млад њемо је довољна само љубав другр особе, али кад у године када размишља о браку тада се све гледа...

• Значи, када човек реши да се жени, љубав тада губи смисао?

• Љубав губи смисао само када се злоупотреби.

• Па чему онда љубав ако је битно материјално?

• Тако је зато што људи имају своје потребе, које треба задовољити. Те потребе не би требало да су велике али са годинама човек престане да буде скроман.

• Тако да држање за руке, ходање по врелом песку, седење на клупици са вољеном особом и бројње звезда губи смисао?

• Те ствари никада не могу да нестану из срца оних који знају да препознају љубав. Такви људи су задовољни са оним што им Бог да.

• Да ли сте ви били задовољни када је ваш отац изабрао за вас сапутника?

• Хм, задовољна... Нисам излазила из куће скоро два дана.  Молила сам Бога да се нешто деси, како се не би удала. Сви су били срећни и весели. Сви су били заутети око припремања свадбе и нико није обраћао пажњу на мене. Једино је стара дадиља знала за моје сузе које су биле неутешне.

• Заљубљеном срцу нема утехе. Да ли вам је жеља била испуњена?

• Неке жеље се одмах не испуњавају. Тог дана је све протекло у најбољем реду. Ништа се није десило. Једини што мој вољени није био поред мене да утеши неутешно... - тешко је уздахнула - Петар није био толико храбар, убила га је та инфериорност са којојом се суочио као слуга..

• А да је Петар био мало сигурнји да ли би вас двоје побегли?

• А од чега би живели? Од љубави? После пар година јер верујем да би жалила јер би тешко наставила свој живот без лагодности у којој сам дотада уживала. Ни ја нисам била толико храбра, да све оставим и да се предам свакодневним обавезама које очекују мајку и ''домаћицу.''

• Значи човек мора да буде спреман за оно што га чека у браку?

• Бак је један пут који није толико лак као што многима изгледа. Девојке сањају о венчању а не размишљају шта их чека после венчања. Мушкарцима је битно да имају некога уза себе и наставе лозу а девојке да роде једно дете како не би поквариле линију. Али брак је борба, одрицање, разумевање, брак је крст који на путу ка голготи супружници носе удвоје.

• Није вам било лако после удаје?

• Почела сам да очајавам. Видевши ме тако утучену духовник ме је позвао на разговор. После исцрпне приче и исповести, пред њим као пред Самим Богом, из мога срца излили су се сав бол и патња. Када је чуо моју потресну причу и његово старо срце је подрхтавало а у очима су блистале сузе. Желео је да ми помогне. Саветовао је да се обратим мајци. А она је била рационална жена: '' Гледај ти да те муж првао материјално обезбеди а онда ћеш лако да се заљубиш у њега. Прво егзистенција, јер где нема пара љубав изађе кроз прозор. А код богатих, ако љубав не дође, новац и поклони ће је надокнадити. Где има много пара, љубав није ни потребна. Кад је стомак празан дах љубави је бактериолошки заразан. '' То сам и очекивала. Њу је мој отац извукао из беде и купио поклончићима. Када је девојка млада и уда се из љубави (своје визије бајке) а тај изабраник не може да задовољи њене прохтеве јер није спремна на жртву он га оставља. Поред њега се напатила и пада на чари богатих и ожењених мушкараца јер јој они дају све оно о чему је сањала и она се полако заљубљује, или се само добро претвара. А ако када се девојка уда за богатог човека онда схвати да уствари постаје затвореница његових прохтева, е онда она тражи неког скромнијег и сиромашнијег који ће да јој дарује оно што није успео први да купи новцем.

• Причате из искуства?

• Ех дете, године причају своју причу.

• А шта вам је рекао духовник на све то?

• Оно што би рекао сваки мудар човек саветовао ме је да послушам родитеље, јер је велико проклество ако је човек не послушан роди -тељима. Рекао је да за Петра оставим посебно место у срцу, јер нико не зна путеве Господње и шта нас чека у животу. Схватила сам да другог избора нема. Ако би побегла са Петром, отац би загорчао живот његовој породици. По вароши би пукла велика брука. И он  се од срамоте не би смео појављивати на улици. Тако сам се и удала. У ствари, својом удајом сломила сам многа срца, али је Петрово највише патило. Са Петром сам и после свега, некако остала у добрим односима. Често смо, сигурни да нас нико не види, у поверењу разговарали. Била сам верна свом супругу, ценила га и поштовала, али никада нисам могла да му кажем да га волим. Сву љубав сам поклонила деци и посветила се њиховом одгајању. Муж ми је умро у педесет и петој години, од инфаркта. Масна храна, алкохол и неуредан живот узели су данак и он се опростио са животом. Остала сам јака, присебна и сналажљива. Извела сам децу на пут. Убрзо после тога је и Петру умрла жена, а нас двоје смо остали препуштени сами себи. После толико година опет сам се обратила своме старом духовнику. Он је усрдно молио Бога да доживи моменат да у мојим тужним очима поново угледати радост и умре сећајући ме се срећне, а не скрхане и уплакане. Господ му је испунио молитву и недуго по нашем виђењу стари духовник се преселио у Царство Господње или како је то он волеоЛагано је почео да пада сумрак и дошло је време да се завршава посао. Петар ме је позвао на вечеру. Јели смо само он и ја, остало особље је  раније обедовало. Искористио сам тај тренутак и питао Петра да ми нешто каже о старици коју сам упознао.

• Илинки? – зачућено ме је погледао кроз густе веђе.

• Да. Данас сам је упознао.

• Она је....

• Дивна пријатна, углађена и никад досадна ни напорна?

• Да, то је прави израз.

• Причала ми је о вама.

• А шта ти је причала?

• О вашој љубави.

• Е, доконе ли жене. – развукао је усне у осмех.

• Да ли је то нека тајна?

• Хух, не волим да причам о томе. Али, ајде, да ти испричам. Можда научиш нешто паметно из ове приче. Потекао сам из сиромашне породице која је годинама служила газдинству Горана Миладиновића. Као дете волео сам да гледам као се, доласком јесени, ветар  пои -грава лишћем, које се виорило и миловао веселе латице ружа. Привлачила ме је природа и лепоте које је вешто исцртавала. Веровао сам да у ружама живе мали патуљци који своје тајне откривају само деци који то заслуже. Зато сам се трудио да будем добар и послушан јер се само таквој деци дају кључеви од чудесних светова. Заливао сам их и пазио. Причао сам са ружама ослушкивао шум лишћа и уживао у љубавној игри вилиних коњица. Ех.., детињство...'' отео му се дубоки уздах.

• И ја сам веровао да постоје вилењаци. - додадох.

• Да, давно је то било. – рекао је летаргично – но да наставимо причу: Када сам одрастао, због слабе физичке грађе дали су ми задужење баштована. Ах, како сам био срећан. Могао сам несметано да се предам природи и будем део ње. Пратио сам лет лептира, лелујање травки на ветру и шум лишћа. Чак сам и ноћу излазио да пратим ход месеца и слушам шапутање звезда. Често би  остајао сам у врту окружен оним што највише волим, и предавао би се маштању. Сањао сам да постанем богат и да помогнем свим сиромашним људима на овом свету. Тако сам једном, занесен својим маштарењем, угледао девојче од неких шеснаестак година, чило и весело, у раскошној и богато украшеној хаљини. Чинило ми се да је знам однекуд. Можда ме је посећивала у сновима...? Ма јок нисам више био дете. Снови су се одавно одселили у весело срцуленце неког малишана. Био сам очаран њеном појавом. И док сaм је занесено посматрао, неко је гласно викнуо иза мојих леђа. Угледао сам оца намрштеног и љутитог. ''Шта то радиш?''  запитао ме је љутито. Толико сам се уплашио да са остао без гласа. Подигао је поглед и угледао девојчицу Схватио је о чему се ради. Тада се на очевом челу изгубише боре, а на лицу заблиста осмех. ''Петре, сине, та девојчица је из веома угледне и богате фамилије. Њен тата је познат и веома утицајан човек. Он је поштовани члан комуни -стичке партије и један он имућнијих банкара у Србији. А твој отац је само један обичан баштован који служи у његовој кући, кући чувених Миладиновића''. '' Као и сваком детету, у почетку ми нису биле баш јасне очеве речи. Искрено, нисам ни желео да их разумем. Касније сам сазнао да је тој слаткој девојчици име Илинка. Име мало необично, а мени је било најлепше. После очевих речи схватио сам зашто ми је деловала познато. Док сам био млађи, често сам помагао оцу у башти и виђао је, само што је тада била дете. Сада је израсла у праву лепотицу и за коју годину биће некоме дивна жена. После сваког следећег сусрета све сам се више заљубљивао у њу. Међутим, највећи проблем за оствар -ивање те љубави био је новац. У мојој породици је увек недостајао, а њени су га имали на претек. Помирио сам се судбином. Како су године пролазиле, она је бивала све лепша и лепша, а у моје је срце све више крварило. Рана је се брзо ширила и претила да га прогута. Али ипак га је нешто одржавало. Недељом је ишла у цркву на службу. И ја сам одалзио, најчешће због ње. То је била најбоља прилика да је видим. Много сам је волео и усрдно се молио за њу, али нисам довољно веровао.

• Свето писмо каже: ''Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће''.

• Тако је момче. Види ти њега! Зна цитате напамет!

• То сам прочитао у школи. Неко је написао графит на спољнем зиду.

• Ех, децо децо. Са чиме се све ви играте... Но идемо даље. Једном сам се запитао – зашто ми се не остварује жеља. Много сам се молио али ништа. Онда сам се обратио оцу. Он се благо осмехнуо и рекао: ''Сине, постоји једна стара народна изрека: ''Љубав дође и прође, оно што је у овом тренутку идеално, временом постаје неподношљиво''. Човек треба да нађе жену себи равну, јер је мушкарцима у крви да доминирају. Не може свако да трпи успешну и лепу жену поред себе јер тада оне желе да вуку. Жене су једна дивна створења која су брижна и имају велико срце. Али и оне као и сва бића имају жељу за бољем. Па ако види да пропадате а ти не желиш да напредујеш оставиће те. За то је битно да ако је девојка амбициозна, будеш и ти такав, ако је она скромна требаш да будеш и ти такав. Јер ако си бољи, увек ћеш је подржавати и вући напред и никада нећеш да дозволиш да падне! Да би жени дао до знања да си бољи први корак је да када причаш са њима никако не спуштај поглед. Девојке воле да виде код мушкарца ту снагу, у супротном ће резултати бити лоши по тебе. Затим када докажеш своју снагу други корак је да  анализирати девојку и да видиш шта она воли а шта не, и према томе се води. Жену је потребно слушати и ослушкивати њене потребе и жеље...`` Напунивши двадесет година, Илинка је постала још пожељнија девојка у крају. Сви су потајно маштали о њој. Ех... Она је то знала, и када би излазила на улицу увек се пажљиво удешавала. Уживала је у својој лепоти, и била је самоуверена. Због тога су је волели.

• Да, све девојке су такве! Заведу па оставе!

• Ха,ха,ха, А ти? Зар ти не би волео да девојачка срца подрхтавају када те виде?

• Па... да.

• Ето видиш. И ми нисмо бољи. Када смо пожељни имамо вољу и жељу да будемо најбољи. А када нас нико не примећује полако стагнирамо. Но нећемо сада о томе, идемо даље. Своју љубав сам притајио и крио у латицама ружа. Она је ту стидљиво и тајно цветала као невина девојчица. И док сам једном тако био занесен својим маштарењима, нагло сам потрчао према кући са убраним ружама у наручју. Ни сам не знам зашто. И одједном сам се сударио са неким. Лагано устајући погледала ме је право у очи. То је била Илинка. Подамном се земља отворила. Толико сам дрхтао и стезао руже да нисам осећао да ме руке боле а крв ми се слива низ прсте.

 Петар је наставио са исповедањем:

•  Обливао ме је страх, што због убраних ружа, што због овог случајног сусрета. То су била времена у којима је постојала јасна разлика између богатих и сиромашних. Брање ружа је било забрањено, исто колико и разговор са њом. Страх, бол и срећа мешали су се у мојој глави. Из тог стања ме је повратила страшна вика њеног старијег брата који се створио испред мене и још хитрије и снажније ме ошамарио. Имао сам осећај да сам брзином светлости „прошао“ сваки кутак Сунчевог система - „посетио“ сазвежђа Великог и Малог медведа. Толико ми је титрало пред очима. Кренуо је да ми зада други ударац, али је Илинка реаговала. Рекла је да ме је она замолила да јој наберем руже. И да је неспретна па се случајно спотакла, а ја јој помогао да устане. Брат је био неповерљив, али је послушао ''принцезу''. Још једном ми је запретио и, нагло ме одгурнувши, отишао. Она се осмехнула и тако је почела наша тајна романса. Ех, а тај њен брат је имао аферу са једном удовицом из комшилука и једну тајну везу са својом служавком,а свој будући живот је требало да поклони трећој – младој и лепој девојци из угледне породицеа мене је шамарио само зато што сам погледао његову сетр. Неандерталац један. И поред свега тога та девојка га је волела и игнорисала приче које су кружиле о њему. Да не поверујеш веровала му је сваку лаж коју би изговорио! Да ли је могуће да је толико наивна. –упао је у ватру, а онда покушао да се смири - Како је смо живот неправедан. Он има све три а ја не могу ову једну коју много волим. Помирио сам се са чињеницом да је у животу све релативно и несигурно и да је једино смрт та која нас све очекује, без разлике. – испустио је тежак уздах - Свако забрањено воће је слатко, па и наше је било. И даље сам виђао Илинку и сваки пут јој поклањао свеже убране руже. Виђали смо се тајно и кобајаги случајно. Једном, док смо седели загрљени уживали смо гледајући залазак сунца. Оно је скоро потонуло иза брда и сутон је боио небо у у љубичастом колориту. Наслонила је главу на моје груди. Срце је почело јаче да ми лупа. Покушао сам да га смирим, али је оно остало упорно. Подигла је поглед и осмехнула се. У њеним очима је заискрилса искра смелости. Пољубила ме је. Ноге су ми се одузеле а колена подрхтавала. Био је то најлепши тренутак у мом животу. Веруј ми, и после толиких година сећам се као да је јуче било - рекао је Петар ватрено - Наша љубав је расла и цветала у тајности, све док ми није стигла вест да се моја једина љубав удаје. Удали су је за човека који је имао тридесет и пет година и брдо пара. Та несрећна вест ме је пронашла у војсци. Једино што сам успео да кажем било је ''Слава теби, Боже!'' Од тог тренутка па до завршетка војне обавезе највише сам ћутао и жалио сам себе. Тек тада сам схватио очеве речи. Сагледана сурова истина толико је болела. Ја сам обичан слуга а она анђео са неба. Много сам, много патио, празан изнутра и без жеље за даљим животом... – застао је – Али... Бог је видео моје патње и послао ми утеху – младу и лепушкасту Дацу која је радила у суседству као куварица. Моје срце је у почетку било хладно и незаинтересовано, али га је Даца својом упорношћу и добротом раскравила и исцелила. Са њом сам се и оженио. Супругу сам волео на посебан начин, али сам Илинку и даље чувао у једном делу срца. Када сам био са Илинком имао сам осећај као да смо једно биће. А са Дацом, двоје бића која се узајамно допуњавају. Са њом сам проживео најлепше године живота, даровала ми је петоро деце, а душу испустила у педесетој години. Ех, јадница, боловала је од срца.  – дубоко је уздахнуо и руком прошао кроз баршунасту косу прошарану седим власима.

Верујем да му није било лако.

Причао ми је о својим осећањима која су га у младости мучила. Рече ми - папир трпи све. Волео је да сатима пише и дели свој бол са свеском. Грозничаво је записивао своја питања, одговоре, дилеме, страх, све: ''Да ли је неко осетио љубав без љубави? Каква је то појава? Тешко би се могло објаснити. Волети некога свим срцем својим, могуће је, јер тако се воли наш Господ Исус Христос, али да ли је могуће волети некога ко није узвишено биће, некога ко је од овог света, грешан као и ми? Вероватно је могуће, јер љубав се не базира на страстима, иако је већина данашње омладине познаје само у кревету. Љубав може бити узвишена, и ако смо ми само нејака бића склона греху и страстима. Волети неко биће и ако оно није са тобом, и ако није твоје, могуће је. Волети! То је најлепше осећање у нашем свету и једино које може изазвати блаженство. Упркос томе што се данашњи свет претвара у сивило, које притиска и гуши улице великих и малих градова, од чега нису поштеђена ни села, деси се да понекад из њега исплива чиста душа, која се бар по нечему разликује од других. Такву је душу могуће волети и за њу се Господу молити. Такве душе постоје и њих можемо називати својим другим половинама. Са таквом душом спремни смо све да делимо и проживимо живот. Често је потребно имати ту своју другу половину, која ће да те подржава и у тешким тренуцима са тобом делити бол, патњу и муку. Упознати такву душу, некада је тешко, али заслужити је… то је најтеже! Погледај у њене очи и видећеш чистоту која је можда привид, али људи воле да се заваравају и привиђењима. Често се запитам, да ли је могуће искрено волети и бити вољен? Ја мислим да јесте. Али да ли је могуће осетити ту љубав? Вероватно није. Да би нешто постигао треба ти пуно одрицања и много вере у Бога. Без те две ствари тешко је стићи до успеха или жељеног циља. А понекад помислиш да је све што ти се дешава бесмислено. После кратког успеха наилази бура пораза са којима се тешко може борити. Тада све почиње да слаби, али сазнање да је то искушење које нам шаље наш драги Господ олакшава околности у којима се налазимо. Помислиш да си одбијањем других девојака заслужио оно што тражиш од Господа, и не добијеш оно што си тражио. Онда си изгубљен, нервозан и раздражљив, само зато што ти није у том тренутку дато да проживиш живот са њом. Не можеш је кривити. Помоли се за њу и биће ти лакше. Али увек ће остати питање: ''Зашто не могу бити са њом, зашто се не могу оженити њом, а сам спреман све да јој дам?'' Тешко питање и још тежи одговор. Чини се да је понекад потребно изгубити вољену особу да би схватио зашто ти то није дато. Зар треба човек да има све у животу? Зар се не треба понекада одрећи онога што волиш и спустити се на земљу? Обично ти кажу да мораш да будеш целомудрен са својим ставовима и да знаш шта је најбоље за тебе. Кажу да, када би човек имао све, он би се предао хедонизму и уживао би све сласти овога живота, а заборавио на духовни. Заборавио би Бога. Зато се брат молити, моли се иако је некада то тешко“. Растао сам се са Петром обогаћен његовим искуством. Сутрадан, током рада, бавио сам се питањима праведности и заслуга. Шта је то што ми, у ствари, заслужујемо?

Посматрам безбрижан живот богаташа: ништа не раде, а опет су срећни. Понекад ми је било тешко гледајући их. Зашто је Господ њима дао да имају све а нас осудио на сиромаштво? Онда бих се сетио очевих речи да само амбиција води човека до врха или, другачије речено – буди најбољи и бићеш међу првима.